REČ KRITIKE: DRAGANA BOŠKOVIĆ
  DIGITALNI ILI TOTALNI TEATAR

Kurt Vonegat, KLANICA PET/SLAUGHTERHOUSE FIVE, Studio for Electronic Theatre,SET / Beograd – London – Amsterdam /, reditelj Fahrudin Nuno Salihbegović, na sceni UK „Vuk Karadžić“, Zvezdara, Beograd

Uzimajući u dramski proces Kurta Vonegata / 1922. – 2007./, tvorca proslavljenih dela naučne fantastike i pravog predstavnika „kontrakulture“ u Americi, reditelj predstave, multimedijalni umetnik, Fahrudin Nuno Salihbegović /Nova Varoš, 1964./ je svesno ušao u eksperiment koji se ne tiče toliko mešanja literarnih i scenskih žanrova, koliko zadire u istraživanje recepcije onostranog u oblasti klasične pozorišne katarze.
Kakav pozorišni doživljaj, krajnji cilj svakog mimetičkog dela, nastaje iz predstave „Klanica pet“, po Vonegatu, u izvođenju SETa? Estetski.
Vonegatova „Klanica pet“, podseća autor, objavljena 1969. u jeku protesta američke javnosti zbog rata u Vijetnamu, pripoveda o besomučnom i besmislenom savezničkom razaranju otvorenog nemačkog grada Drezdena, pred kraj II svetskog rata, kada je poginulo više od 130 000 civila, više nego u Hirošimi i Nagasakiju /!/. Junak romana, Amerikanac Bil Pilgrim, ratni zarobljenik, preživljava ovo bombardovanje, ali se „iščaši“ iz vremena, posećuje daleku planetu Tralfamador, gde ga drže u zoološkom vrtu i uče nelinearnom shvatanju vremena.
Dragoceno je podsećanje na kultni Vonegatov roman, preveden na naš jezik davno, koji je izazvao revoluciju u književnosti posle vijetnamske katastrofe.
Tatjana Ljujić, koja je prevela, adaptirala i dramatizovala prozni tekst, opredelila se za, ipak, klasični postupak, kontraindikovan aristotelovskom teatru – naraciju, u obliku pisanog teksta, iz koje gledalac saznaje osnovnu radnju Vonegatove priče. No, postdramski teatar i ne instrumentalizuje više klasične dramske postulate. U ovom slučaju, da bi Salihbegovićeva predstava i postala postdramsko pozorište, da bi preskočila medjuplanetarnu distancu između dramskog i post dramskog, trebalo je da unutar pozorišnog znaka uspostavi novu vrstu značenja, ne samo likovne recepcije, što se, ipak, nije dogodilo. Akteri predstave, Janoš Buš, Vahidin Prelić, Andrijana Lubina, Imer Muškolaj i Jovana Rakić, u ulogama Bilija Pilgrama, Barbare, Vojnika Viri, Izviđača 1, Vojnika Lazaro, Amerikanaca 1,2,3,4, Tralfamadorijanaca 1 i 2, Nemaca 1 i 2, Engleza 1, 2 i 3, Eliota, Majke i Valensije, iako nedovoljno izdeferenciranim, još manje jasnim znakom, plastično prikazuju katastrofu iz koje niko ne izlazi isti. Metafora izlaska iz sebe i postuliranja svog uma i emocije daleko od kataklizme je,srećom, jasna i efektna, kako u romanu, tako i na sceni. Ali, ono pravo istraživanje, u kojem Ciber Theatre, Amsterdam, prednjači je u likovnoj izražajnosti, scenskom rešenju koje nadilazi scenografiju i resetuje samu recepciju teatarske umetnosti. Digitalni efekti umnožavanja prisustva aktera na sceni /Marko Tešović i Danilo Stojić/, udruženi sa originalnom muzikom Vladimira Bojovića i svedenim kostimom Ranke Delić, pokazuju da autor, Fahrudin Nuno Salihbegović /doktorirao na tezi kibernetičkog pozorišta na Univerzitetu Brunel u Londonu, gde i predaje multimedijalnu umetnost/ zna da postigne mnogo tačniji teatarski efekat od mnogih plesnih projekata koji su nam na BITEFIMA prikazivani kao „prekoračenje žanra“.
Prva premijera „Klanice pet“ izvedena je 2007. u Narodnom pozorištu u Užicu /verzija 2007.0/, a druga u Domu kulture Nova Varoš 2008. /verzija 2008.0/.
Na tragu vrlo dobro plasirane i do kraja izvedene ideje nekadašnjeg Ministra za kulturu Francuske, Žaka Langa, da se istraživanja u multimedijalnim umetnostima izvode u kulturnim centrima, pre nego u teatrima, i beogradska Ustanova kulture „Vuk Karadžić“ na Zvezdari se, prikazivanjem ovog veoma zanimljivog istraživanja u digitalnoj pozorišnoj formi – verzija 2008.1 / producent Aleksandar Đerić/ pridružila pokretu za pomeranje granica u formama koje traže da budu savremene i u duhu vremena o kojem govore.
UK „Vuk Karadžić“ , posle rekonstrukcije ovog dragocenog objekta u Bulevaru Kralja Aleksandra 77a, sve više iskoračuje iz dosadašnje komercijalne umetnosti, i na svoje dve scene, Velikoj Sali i Kult teatru, namerava da uspostavi radionički, verbalni i neverbalni način scenskog traganja , uvođenjem u svoj program aktivnosti „Beogradskog plesnog centra“, koprodukcije pozorišnih predstava, alternativnog scenskog programa, kao i predstave i radionice za mlade „Nisi sam“, javna čitanja tekstova iz Nove srpske drame, psihoške radionice, izvođenje diplomskih predstava dramskih škola...
Direktorka UK „Vuk Karadžić“, gospođa Sanja Đurđević, pre pozorišne sezone, leta 2008., na nekoliko dana pred početak BITEFa, uvela je, na svojoj sceni, beogradsku pozorišnu publiku u stvarno novi pozorišni žanr, kibernetički teatar, koji ostvaruje željenu interaktivnost upotrebom tzv. human-machine interface-a /medjusklopova čovek-mašina/.Sajt ovog zanimljivog projekta je www.setlab.eu.
Sa nestrpljenjem očekujemo novu sezonu UK „Vuk Karadžić“ i njihovu novu društvenu i umetničku misiju.